Бијели Поток - Бањалука, 09.04.1942.

На православни Васкрс, 9. априла 1942. године, хрватске, са домаћим усташама, око 11 часова ушле су у православно село Бијели Поток код Бањалуке и направили масакр. Највише је убијено Милинковића и Адамовића, а страдали су и Богојевићи, Костићи, Вујасиновићи, Ћурлићи и Брбојевићи. Тог дана у Бијелом Потоку, што стрељањем, што клањем, уморено је 54 Срба.

Миленко Милинковић, свједок:
''Рођен сам 21. јула 1934. године у Бијелом Потоку. Моји родитељи су имали десеторо дјеце, пет синова и пет кћери. Са комшијама Хрватима из Дебељака живјели смо у миру и слози. Међутим, кад је пала Краљевина Југославија 1941. године, наступило је тешко вријеме за нас Србе. Усташе су преузели власт и одмах подигли вјешала по бањалучким предграђима, те почели вјешати виђеније и богатије сељаке. Усташе су рушили и пљачкали православне богомоље, које су они звали ''врагомоље''. Међутим, на Васкрс 1942. године, не сјећам се тачно који је датум био, али знам да су били у исти дан католички и православни Васкрс, усташе су направили акцију између Врбаса и Врбање.

Срби у Бијелом Потоку су се надали да ће их заштити комшије Хрвати. Међутим, међу усташама који су дошли у наше село, осим оних из Бањалуке, Херцеговине и других крајева, било је и домаћих Хрвата. На срећу, тог дана нисмо се сви затекли у кући. Једна сестра је била удата и живјела је у Ребровцу, а њен муж је касније погинуо као партизан, а једна сестра је чувала стоку, па кад је чула и видјела усташе, оставила је стоку и склонила се на сигурно. Осим њих двије, у кући нису били ни мој отац, ни четворица браће. Они су се склонили у шуму, као и остали мушкарци из села. Нико од њих није био ни партизан, нити четник. Склонили су се јер су сматрали да би њих, као војне обвезнике, могли побити, а да нејач неће дирати, тј. да ће их заштити комшије Хрвати.

Тог кобног дана у кући нас је било једанаесторо. Осим мене, биле су моја мајка и три сестре, од којих је једна имала 18 година, а двије близанкиње су имале по 12 година, затим моје двије стрине и њихове двије кћери, које су имале 17 или 18 година и жена мог брата од стрица са дјететом од годину и по дана. Усташе су дошли око 11 сати и сјећам се да су имали флоресцентно ''У'' на шљемовима. Чим су дошли, све су нас истјерали из куће. Питали су нас гдје су мушкарци, па кад су чули да су у шуми, послали су моју дванаестогодишњу сестру да оде по њих. Међутим, она се вратила сама и рекла им да мушкарци не смију доћи. Чим је то рекла, један усташа је узео митраљез и почео пуцати по нама. У том тренутку, наступио је врисак и жене и дјеца су падали у загрљај једни другима. Ја сам почео трчати и послије десетак метара сам се срушио и изгубио свијест. Тек у сумрак сам дошао свијести, јер сам чуо рику и звук звона крава које су се вратиле са испаше. Устао сам и видио да су сви око мене мртви, укључујући и моју мајку и сестре, па сам почео плакати. Мене метак није ни окрзнуо, а кад сам пао, усташе су вјероватно помислили да сам и ја мртав. Иако сам био у шоку, ушао сам у кућу, узео неку поњаву и сакрио се у курузану. Током ноћи, усташе су долазили са батеријама и претресали просторије у кући, да провјере да ли је неко преживио. Сутрадан, дошли су комшије Хрвати из Дебељака и узели себи нашу стоку. Два или три дана падала је киша, а тек онда су поново дошли Хрвати и покопали моје најмилије. У једну раку су их сахранили шесторо, а у другу четворо.

Тог дана у Бијелом Потоку је побијено 54 Срба. Највише је убијено Милинковића и Адамовића. Усташе су неке стријељали, а неке су заклали. Убијени људи су покопани на мјестима гдје су ликвидирани.

Кад су мој отац, браћа и остали мушкарци чули шта се десило, склонили су се са осталим преживјелима у Агино Село и Крмине. Неки од њих су се придружили партизанима Милоша Дујића, а неки, међу којима и мој брат, придружили су се четницима Мирка Џомбића.
Ја сам се од недјеље, кад је покољ извршен, па до суботе, сакривао у курузани и штали. Јео сам кошпице од мисираче, које сам нашао на тавану, а са бунара сам донио литар воде. Тих дана сам живио у великом страху. Кад су у суботу Хрвати из Дебељака поново дошли у пљачку, пронашли су ме сакривеног у сијену. Најприје су ме испитивали, а онда је по мене дошао усташа из Дебељака Мирко Пранкић и свезаног ме одвео …