Бихаћ - Гаравице мрачне и крваве

Драга браћо и сестре, потомци и поштоваоци жртава гаравичког покоља од приjе седамдесет година, поштовани гости, помаже Бог!

Сабрасмо се данас овдjе са свих страна у Гаравицама мрачним и крвавим, да одржимо помен на четрнаест и по хиљада Срба бихаћког среза звjерски уморених у страшном усташком покољу 1941. године. Сви они скончаше своj овоземаљски живот као мученици и жртве шовинистичке и вjерске мржње хрватско-муслиманских усташа, по jендецима, jарковима и барама гаревичким – само зато што биjаху српске националности и вjере православне.

Скуписмо се ево да с Божиjом помоћи обавимо општи парастос и комеморациjу пострадалимa jер не смиjемо да дамо забораву злочин геноцида почињен над невиним српским народом општина Бихаћ, Бос. Крупа, Цазин, Велика Кладуша, Босански Петровац и околних мjеста Лике и Кордуна ни свету крв мученика проливену само зато што се крстише са три прста.

На ово стратиште сазвали су нас неопоjани и необиљежени свети гробови предака наших опомињући нас да не смиjемо отрпjети да и даље газе по њима чиjи су земни остаци зарасли у травуљину, коров и трње, а над чиjим масовним гробницама никада ниjе извршено судско-антрополошко истраживање.

Принесећи пуну благодарност ономе коjи све види и све зна и свима по правди суди, држимо оваj историjски час са благословом духовног сина свете православне цркве истока, цркве Светих отаца и Васељенских сабора, високопреосвештеног епископа бихаћко-петровачког господина Хризостома коjи нас све скупа храбри да не посустанемо у своме племенитом науму како бисмо стигли да за живота урадимо оно што досад ниjе урадила ни предратна ни посљератна држава, коjе су се у погледу гаревичких жртава геноцида обjе испрегле од обавезе да служи истини. Штавише, историjску истину о овом и другим стратиштима упрегле су и подjармиле да служи њоj и њеноj идеолошкоj лажи.

Са овог мученичког мjеста поздрављам све христочежњиве и човjекољубиве Србе и њихове приjатеље коjи данас ходочастише jедном од наjмасовниjих стратишта усташког злочина геноцида над цивилним становништвом почињеног у вриjеме Независне државе Хрватске, геноцида учињеног уз побратимство хрватских и муслиманских усташа; све вас коjе jе на ово страшно разбоjиште призвао, како рече организатор овога парастоса гаревичким жртвама господин Бранко Вукадиновић, „велики подземни град“ неупокоjених по православном обреду биjелих костиjу наших предака .

На концу, поздрављам све вас, остатке остатака искориjењеног и несталог народа српског са подручjа западне Краjине, посебно среза бихаћког, вас прогнане и попаљене, коjе стиже страшна судбина предака, оних коjи су до приjе другог свjетског рата чинили да Бихаћ буде већински српски град, а данас он има свега 380 становника српске националности.

Сви знамо jедно: на ово мjесто голготе сазвали су нас наши мртви коjе jе ућуткала усташка кама. О Боже колико jе живих међу умрлима, и колико jе мртвих међу живима!

Драги земљаци, поносни Краjишници, jедна хришћанска поука гласи: „Говори кад имаш нешто боље од ћутања.“

Ми коjи се сабрасмо данас на овом мjесту туге, овдjе смо зато што не можемо да оћутимо и заборавимо како се у веома кратком времену од jула до првих дана августа злокобне 1941. године, на маломе простору десило велико зло – масовни покољ недужног српског цивилног становништва, мање-више, на превару покупљеног и одмах одвођеног на ликвидациjу, приjе било каквог вида оружаног отпора усташкоj власти Независне државе Хрватске, независне у првом реду у злочињењу према Србима, а зависне jедино од нацистичког Трећег раjха.

Управо ових дана приjе седам десетљећа правда jе пала на тjеме jер се догодио такозвани „велики покољ“ коjи jе траjао од 28. jула до „приjе трећег него четвртог августа“ , када jе поубиjано, тj. поклано више од 10 000 недужних људи. Потом, петога августа на крваво разбоjиште препуно одсjечених људских глава коjима су се усташе играле разбиjаjући их jедне од друге, изашла jе тзв. „комисиjа“ и колико-толико затрпала мртве jер се над овим простором ширио несносни задах људских лешева а над њим `надлиjетале црне тице, Гаревице Гаравице`!

Дан великог покоља када jе убиjано све живо од српскога рода био jе трећи август када се десила „гола сjеча“ српских тежака, а крв се цурком циjедила из три пара гробница дугих преко стотину метара, а дубоких по три метра. Према потресним свjедочењима покоjег чудом преживjелог, након звjерског, осветничког, незаситог и суровог усташког злочина, на небу изнад непокопаних гаравичких стратишта „сjатила се пљева врана“.

У то апокалиптично доба остварило се пречудно пророчанство jеданог од наших пророка из ужичих планина – „како ће доћи вриjеме наjприjе свjетског, а потом општега рата, говорио jе он, када ће душа нашег народа доћи у подгрлац од страдања. Тада ће живи ићи на гробље и викати мртвима: Устаните ви да легнемо ми.“ (Св. владика Николаj)

И ваистину, те проречене грозоте на страховит начин су се обистиниле, кад jе сваки живи завидио умрлима, а сваки коjи jе ходио по земљи пожелио да буде под земљом; кад jе смрт била дража од живота. Крваво разбоjиште Гаравица и Уљевитих бара у оно вриjеме личило jе на овоземаљски пакао кроз коjи се, као кроз капиjу, прелазило у царство небеско, у окриље свемогућег Бога, Њему слава и хвала навиjек.

Оста записано: „Не памти се мањи простор и краће вриjеме свирепости крволока“.

Сваки педаљ ове земље био jе тада поприште незамисливе муке људске и крвопролића, уздаха и jаука, крви, ропца, мртвих тjелеса и спасоносног гроба, кад jе смрт долазила као избављење. По тоj голготи су у оргиjастичком заносу непрестано доводећи нове и нове Србе као овце на клање, газили крвници и џелати удараjући беспомоћне жртве кундацима, чекићем, маљевима, крампом, сикиром, камом, да би на краjу крвавог пировања по бихаћким кафанама и шеталиштима вадили из џепова ископане људске очи и преброjавали их као кад дjеца броjе пиљке.

Упамћено jе како су жртве прво мучили и касапили „такмичећи се у томе ко ће бити у стању да више мучи и нанесе бола жртвама приjе него што би их заклали, убили маљевима и убацили живе у ватру, воду и масовне гробнице“ (Србољуб Живановић). Срби опет, пуни поуздања у државу, па била то и квислиншка НДХ, и своjе прве комшиjе од коjих су на превару похватани и спроведени, корачаjући у смрт без кривице осим што су живи, нису могли да вjеруjу да им се толико злочинство уопште може десити. Док су их пригонили гаревичким jамама, до задњег часа надали су се у избављење, посебно они коjи су пристали да се покатоличе.

Био jе тих jулско-августовских дана сваки дан пакао, масакрирање по неколико стотина сељака, крвничка вршидба на коjоj су се умjесто жита, млатиле и газиле тежачке главе. Тек понеко би узвикнуо: „Јао млада недjељо, шта смо ми криви, jадни смо!“

Монструозни усташки пир почео jе усменим наређењем Љубомира Кватерника, великог жупана жупе Крбава и Псат у шта су преименовали бихаћки срез – да у раним jутарњим часовима 24. jуна 1941. сви Срби и Јевреjи мораjу да напусте своjе станове за само 30 минута. Наглашавамо да jе тадашња Јевреjска општина бихаћка броjала 165 чланова коjи су одмах били протjерани да би 23. jула масовно пострадали на мjесту воjног логора Жегар и у Приjедору, њих 143, а остатак се већином прикључио устаницима. Данас на жалост у Бихаћу не живи ни jедан Јевреjин.

О субини бихаћких Срба и Јевреjа одлучивали су наjекстремниjи усташки крвници и кољачи, духовни и биолошки вампири попут Макса Лубурића, инструктора за клање и убиjање људи коjи jе знао jедним jединим метком да убиjе десеторицу; потом слуга сатане Љубомир Кватерник, са фесом на глави као и Макс, коjи jе послиjе рата мирно живио у Аустралиjи jер су му Енглези опростили живот зато што jе од ликвидациjе спасао двоjицу рабина. Не питамо се да ли би икада спасао живот двоjици православних попова, jер унаприjед знамо одговор.

Управо озлоглашени Кватерник из фамилиjе наjвећих српских крволока скупа са Лубурићем извршио jе прве покоље уз Јакова Џала, предстоjника Бихаћа, наредбодавца и извршиоца кољачког злочина. Инструктор и у злу зликовац, злогласни садистички мучитељ Енвер Капетановић, усташки сатник родом из Љубушког, клао jе све што jе стигао, не само у Бихаћу, већ и у Крупи, Мркоњићу и широм Краjине, крваве хаљине. Тоj разбоjничкоj дружини ваља приброjити и Стjепана Виндекиjевића, Јусуфа Пашагића, бившег брицу, злогласног Миркеца Голубовића, пропалог ђака и неброjене друге.

Једна усташка наредба посебно се издвоjила у своjоj монструозноj србомржњи: – Ако ухватите српско диjете од киле, одмах га кољите, jа наређуjем!

Све то злочињење у име вjековне геноцидне мржње према српском племену и православљу, произвољно, непредвидиво, зазорно, од кога срце пуца и мозак, без броjа, jер се никада неће сазнати колико jе у бихаћкоj Кули, у сценама страве и ужаса одсjечено прстиjу, шака, носева, колико ишчупано jезика, ушиjу, ископано очиjу, колико поломљено костиjу, што нормалан човjек не може ни да помисли, све то што jе веома дуго било табу тема видио jе бесмртни Отац наш небески, Господ наш, Бог и Човjек. Па и оног крволипца Меху Салихоџића званог „Страшни“ коjи jе у кафану долазио са људским мозгом на рамену па тражио ракиjу „уз ово мезе“. И онаj стравични призор кад jе усташа тражио од жртве да поjеде одсjечени властити кажипрст. А он би га, jадничак, jео!

Тjерали су их, те непрегледне гомиле тежака коjе су мучили у затвору и дворишту Куле страве и ужаса, како ваља звати Капетанову кулу, да jедан другога пребиjаjу, да пjеваjу до изнемоглости, коначно, да псуjе маjку српску риjечима: – Опсуj српску маjку!, што jе jедан ситан жгољави сељак скврчен уза зид Куле, суво и одлучно одбио риjечима – Нећу!

Тим своjим „Нећу“ таj безимени педесетогодишњи тежак коjи ће за коjи минут бити само безимена шака патње, раван jе, чини се, новомученику из Клепаца коjи jе jасеновачком кољачу прозборио – Само ти сине ради своj посао! Да би од тих риjечи и његовог погледа кољач полудио и на краjу се сам заклао оним истим ножем, званим србосjек!

Када су их претходно измрцварене повели на посjечениjе, гаравичким мученицима свемилостиви Господ, гле чуда, послао jе утjеху у лику тридесетогодишњег свештеника коме су наредили да им чита Оченаш. Остало jе свjедочење о њему, достоjно првомученика за вjеру – да jе млади поп говорио Оченаш „тако заносно, одушевљено и свечано као да му jе пред очима сам Господ Бог“!

Тако изговорена Христова молитва значила jе благодарност за робњеничке муке као и за скоро избављење, за оне страшне крваве ноћи, кад су се крвници jош стидjели биjелога дана да би потом побjесњели од потока људске крви сиjекли и дању, настављаjући своjу крваву вршидбу, не боjећи се да ће их посjећи Христов мач казне.

Таj изречени Оченаш стигао jе и до нас да га ево спомињемо у ово свиjетло jутро новога дана након седамдесет година од оног свенародног страдања, потврђуjући и овим примjером снагу мисли Светога Јована Златоустог када jе записао: „Нема ништа светиjе од jезика коjи у несрећи уздиже благодарност Богу!“

Остало jе у архивама да jе у jулу, августу и септембру 1941. године само у бихаћком округу убиjено 20 хиљада људи, жена и дjеце, а на Гаравицама понаjвише, тако да jе град Бихаћ годину 1942. дочекао без иjедног Србина.

Стога се разлогом питамо: ко то бjеху крвници коjи поклаше толики православни народ, усташе црнокошуљаши, ко ли?

„Нису само усташе убиjале“, резолутан jе академик Србољуб Живановић. „Немоjмо помагати теориjу да су само усташе убиjале. Ниjе. Убиjали су и сељаци, грађани и занатлиjе и интелектуалци“, опомиње нас и исправља професор Живановић. Истина jе, наиме, да су ово безумно зло Србима „урадиле комшиjе, коjе су до jуче долазиле код жртава на ракиjу и кафу, кумовали jедни другима, да би кум онда урадио оно што jе урадио“.

Тако jе, према свjедочењу, jедан од егзекутора био и старац Томо Јанковић од преко 70 година коjи jе признао да jе полумртве људе убиjао ударцима крампа по глави, па чак и жене кад би пошле на њиве да накопаjу кромпира, па затицале недоклана тjелеса. Само би им пришле и мотиком их докусуриле, а онда наставиле да копаjу кромпире фамилиjи за ручак!

Злочин на Гаравицама као и у никад упокоjеном Јасеновцу па Јадовну и осталим стратиштима, починиле су њемачке квислиншке слуге коjе су поздравиле долазак Хитлеров у Загреб и формирање усташке Независне Државе Хрватске „као државе са двиjе религиjе, католичком и исламском“, како jе изjавио Миле Будак 6. jула 1941. године. Кроз све њих проговорила jе националистичка охолост и надувеност какву су исказивали и њемачки тзв „ариjевци“ у односу на Јевреjе, а усташе у првом реду према народу српском. Таj сирови шовинизам ношен збратимљеном хрватско-усташком и муслиманско-усташком србомржњом сезао jе до „маjмунске групне дрскости“, како би се изразио Св. владика Николаj.

Гаравице су дjело свирепих квислиншких слуга Трећег раjха и његове масовне идеологиjе коjа се уочи рата незауставиво ширила диљем просвиjећене западне Европе и њене културе препуне вjерског фанатизма коjи jе био и остао геноцидан према православу као и према jудаизму.

У исти мах, Гаравице су доказ докле може да се спусти човjек кад отпадне од Бога, мада су крвници, кад би кретали у крвави пир, око врата стављали крстиће у увjерењу да ће им се злочини против шизматика унаприjед опростити jер су их у то увjеравали њихови фратри.

Усташки геноцид над бихаћким Србима у коjем jе управо клање и убиjање крампом било устаљено, човjекоубице су чиниле у име католичког западног Бога и антицркве, а из мржње према православљу и светосављу и његовим светињама без коих српству нема спаса ни опстанка. Никада не смиjемо сметнути с ума да jе фашизам у Италиjи као и нацизам у Њемачкоj био резултат отпадања Запада од хришћанства коjе jе скончало у потпуном дивљаштву и отвореном сатанизму.

Гаравице су биле поприште наjцрњег нечовjештва и разбоjништва, наjгорег пораза разума, оног европског, и наjдивљиjег триjумфа бруталности; повратак човjечанства у дивљаштво о чему свjедочи шест дугих jарака препуних костиjу српских мученика, да не помињемо jаме безданке у коjе су се „голобрада браћа у бездан гурала“ или Црно jезеро поред Крупе.

На овоме мjесту, на добровољачкоj српскоj земљи породице Куштриновића и покоjног Петра Куштриновића, добровољца првог свjетског рата, Срби су jош jедном скупо платили крв са Каjмакчалана, проливену од стране српских родољуба и добровољаца коjи су дошли са свих страна свиjета да ослободе маjку Србиjу од црно-жуте немани , да би на костима њених синова, по нашаптавању Кнеза таме била утемељена версаjска Југославиjа.

Браћо моjа и сестре, драги приjатељи, поштовани гости, овим опомињањем на вриjеме када jе простором бихаћког среза и западне Краjине владао култ ножа, а српско становништво просто затрто, ми не оптужуjмо никога, али понављамо да то зло нису чиниле само усташе коjе су носиле црне униформе, кућишта све одреда палили и пљачкали, а стоку тjерали риjечима – Аjде џабуља!

Помињемо зато што никада више и нипошто српске жртве не би смjеле да буду „џабуље“, „нека ми драги бог опрости ако гриjешим“, рекла би Стоjа Јењић, jер називам безмjерне српске жртве прошлог рата овом риjечjу.

У то вриjеме када jе Кватерник позивао на биолошку чистку од Срба било jе, по риjечима равноапостолног Светог владике Николаjа – „или пропаст државе или пропаст народа. Бог jе ударио по ономе што jе jефтиниjе, да би сачувао оно што jе скупље“. Међутим, умjесто да пропадне држава, моћници са Јалте оставили су државу, а по ко зна коjи пут ударили по српскоме народу изложивши га пропасти. Да се то ниjе десило у посљедњих сто година било би нас броjем колико и Енглеза.

Али ево, по трећи пут у само jедном виjеку историjа нам се понавља, иако су управо Срби били спремни да принесу наjвећу жртву да би створили а потом спашавали прву и другу jугословенску државу, коjоj спаса одавно ниjе било.

Стратиште и светилиште гаравичких новомученика ни након седамдесет година не престаjе да опомиње и оптужуjе, jер jе злочин заборавити злочин, а он jе заиста и предуго, скоро педесет година, био мjесто наjвећег заборава, па и оног посебне врсте, присилног заборава.

Први парастос пострадалима на Гаравицама служен jе тек 2. новембра 1991. године, први пут послиjе пола виjека! Па чак и данас, у самоj западноj Краjини много jе оних коjима су Гаравице познате као jош jедно од броjених стратишта жртава фашистичког терора из другог свjетског рата са ових простора, како jе гласила типизина формула коjом су комунисти настоjали да замагле истину о жртвама и починиоцима злочина, у наjвећем постотку српским, иако се знало ко су њихове жртве. Ни данас многи у Босанскоj краjини не знаjу за ово стратиште, а камо ли у Републици Српскоj и шире, што ниjе никакво чудо погледаjу ли се ови пагански мегалити, камени трупаци и блокови коjи би приjе пристаjали стародревним прехришћанима, а не мученицима за вjеру православну! Притом, жалости наша, подигнутим од руке обезбоженог, а никад раскаjаног Србина!

Међутим, захваљуjући групи малоj, али одабраноj, потомака гаравичких жртава, дошло jе вриjеме откривања пуне истине о овдjе почињеном злочину, премда jе стратиште зарасло у траву, а у локалним размjерама чак размишљаjу да на њему граде индустриjски комплекс!

Са овим као и броjним другим стратиштима, догодило се, како рече пjесник, да „црвена герила закопа усташки срам“ тако да се временом почело заборављати „ни ко jе жртва ни ко jе убица“ (С. Живановић) и ко то уопште почива испод ових безличних мегалита. Томе jе наjвише кумовала сива и бесвjесна маса српских културидеолошких удворица, зло домаће, коjе се ставило у службу комуниста у циљу планског и систематског обезличавања, омаловажавања, негирања и заборављања српских жртава у другом свjетском рату и несамjерљивог доприноса Срба у односу на друге jугословенске народе побjеди антифашистичке борбе.

Како би се умањио и заташкао хрватско-муслимански усташки покољ према Србима, на мjестима страдања недужних српских жртава умjесто часног крста за коjи су умирали, на спомен-обиљежjа стављали су кабалистичку звиjезду петокраку као да су пострадали невjерници.

Како jе било могуће да се злочин геноцида оволиких размjера учињен према српском народу у посљератном периоду заташка и временом постане табу тема; коjим начинима и методама? Како су нам то затирали сjећање на Гаревице, а истину затрпали у лажи, да се не зна за усташки срам? Зашто jе у неко доба наступио мукли мук кроз постидно ћутање о томе како jе приjе другог свjетског рата Бихаћ имао 16 до 17 хиљада Срба, а током другог свjетског рата ниjедно; сада свега 380?

Између осталог, одговарамо, што jе комунистичка историографиjа настоjала да по сваку циjену прошири географски поjма Подгрмеча, познатог по томе што jе у другом свjетском рату то подручjе било слободно 1350 од укупно 1379 дана, и на коjем jе живjело 70 хиљада становника. Тако су поjму Подрмеч високи партиjски функционери попут Хаjре Капетановића лукаво и подло приписали и оне териториjе коjе се партизанским, антифашистичким Подгрмечом наводно „осjећаjу“ и „сматраjу“, а то jе значило не само териториjу „испод Грмеча“, него и „преко Грмеча“, коjи jе припадао бихаћком срезу, на лиjевоj обали Уне, насељен муслиманским живљем, а коjи jе безмало циjели рат био, бива, „окупиран“ од стране усташа!

Томе обезличавању антифашистичког Подгрмеча и десемантизовању усташког Бихаћа кроз ширење географског поjма „Подгрмеч“ и на бихаћки срез као наjjаче усташко упориште, доприниjела jе чињеница да се у њему новембра 1942. године одржало прво засиjедање АВНОЈ-а. Тада jе Бихаћ био ослобађен од усташа коjи су се крволочно бранили, а за његово ослобођење Срби, а ко би друго, платили су животима преко 600 жртава.

Драга браћо и сестре, сарказам jе своjе врсте све оно што се дешавало послиjе гаревичког погрома Срба, погрома коjи jе потпуно пао у засjенак због краткотраjног траjања тзв. бихаћке републике. За ово што намjеравам рећи молим Бога да ми да риjечи коjе неће бити израз неке патетичне евокациjе:

Наиме, седам хиљада непотребно jе рећи српских антифашиста из неколико бригада мотивисано jе за учешће у „бихаћкоj операциjи“, како се звала акциjа ослобођења Бихаћа од усташа, управо тиме што су се у Бихаћу налазили забарикаридирани окорjели усташки злочинци коjи су починили покоље не само у Гаравицама већ диљем Босанске краjине. У штабовима бригада су у наређењу за напад намjерно истицали аспект кажњавања усташких зликоваца за почињена злодjела jер су знали како да наjлакше пробуде осветнички набоj и жељу за борбом. Ниjе потребно ни наглашавати колико jе 4000 усташа и домобрана опкољених у Бихаћу било мотивисано за одбрану , свjесни не своjих почињених злодjела за коjа се нису каjали, већ казне коjа их евентуално чека.

Међутим, кад jе Бихаћ коначно ослобођен уз огромне жртве, заробљено jе 835, наводно домобрана и усташа, да би већина, наводно, домобрана, била пуштена, док jе свега 130 усташа стриjељано! Тако jе 7000 српских антифашиста крв своjу пролило, заџаба, зарад 130 побиjених окорjелих усташа!

Био jе то тек наставак невиђеног српског страдања у Краjини коjи jе као домино ефекат исходио из гаравичког погрома. Не само да су Срби пострадали у jунско-jулском геноциду диљем Краjине, већ jе због подизања устанка и ослобођења велике териториjе од усташа на коjу су одмах дошли комунисти, у наjвећем постотку муслимански и хрватски, и наметнули се као предводници устанка коjи ће завести немилосрдни „црвени терор“ над српским живљем – због двомjесечног траjања тзв. бихаћке репувлике, окупатор помислио да се ради о jаким партизанским снагама.

Зато ће против њих покренути четврту неприjатељску офанзиву коjа jе траjала од jануара до марта 1943. године под командом генерал-пуковника Лера у коjоj су вођене три крваве битке, на Уни, Неретви и Дрини, тj. Сутjесци. Само у бици на Уни било jе ангажовано 27 000 људи, Ниjемаца, Италиjана, усташа и домобрана, од чега само 5500 усташа, и то све због тзв. бихаћке републике, битке коjа jе подгрмечке устанике коштала неброjених живота, а предузете само зато да Коста Нађ, командант бихаћке операциjе – обрадуjе врховног команданта, да не спомињемо име том аустроугарском каплару, за 25-годишњицу октобарске револ(љ)уциjе! Дакле, ирониjом судбине, Бихаћ jе због тога био ослобађан, а не да би се казнили усташки зликовци за своjа злодjела, као што уосталом и нису били кажњени!

Након што jе у Бихаћу одржано прво засиjедање АВНОЈ-а град jе поново пао у руке усташа , што довољно казуjе како jе ова крвава партизанска побjеда сама себи била циљ.

Директне посљедице двомjесечног траjања тзв. „Бихаћке републике“ била jе, дакле, четврта неприjатељска офанзива коjа jе народ Подгрмеча нагнала у збjегове сниjегом завиjаног Грмеча, предузета од стране здружених њемачко-усташко-домобранских снага са циљем уништења не бихаћке републике већ коначног сламања партизанског отпора на широком подручjу Босанске краjине. И овога пута српски Подгрмеч платио jе наjвећу циjену: у грмечким „биjелим ноћима“ смрзло се на хиљаде људи, жена и дjеце, док су остало побиле њемачке и усташке хорде у збjеговима или одвеле у Јасеновац, док се остаци његових искасапљених борбених jединица са чак 4000 рањеника повлаче пут Неретве да би наjвећи дио заувиjек остао на Сутjесци, па и Ћопићев Николетина Бурсаћ и његов вjерни друг Јовица Јеж.

Дотле, дакле, сежу Гаравице, мрачне и крваве. То су та велика знања о српскоj историjи коjа се нису могла да добиjу учењем jер нас ниjе имао ко научити, знања о коjима национална историографиjа ћути ли ћути!

Шта рећи након свега, осим поново позвати у помоћ риjечи Светог владике Николаjа , тог српског Златоустог када каже: „Бог jе имао у виду наше краjње добро, наше вjечно спасење, и када даjе и када узима, и када милуjе и када биjе, и када глади и када сиjече.“

Историjа коначно мора да упамти да су невине гаревичке жртве, односно бихаћке жртве биле управо многоструко веће jер се у њих ваљаjу приброjити сви они српски антифашисти погинули за ослобођење Бихаћа, слободног непуна два мjесеца од 5. новембра 1942. до 29. jануара 1943, али и све жртве њемачке четврте неприjатељске офанзиве предузете против краjишких и личких антифашиста због бихаћке операциjе и наводног кажњавања зликоваца у гаравичком погрому. Ово jе тек jедан фрагмент крваве историjе коjу су писали Срби, а коjа се као таква уопште не памти.

Наиме, давно jе смишљен план маскирања конфесионалне антисрпске и антиправославне агресиjе према православним Србима у 20. виjеку, план преиначавања историjе геноцида над српским народом у другом свjетском рату. Њега jе са необичном страшћу проводила титоистичка историографиjа, што свjедочи о своj њеноj биjеди и моралноj посрнулости, посебном тамних синова српства коjи таj план настављаjу да спроводе и данас.

О томе свjедочи поразна чињеница да геноцида над Србима нема у читанкама, као што га можда неће бити ни у будућим, дозволимо ли и даље да нам властити синови, исказуjући ужасну сервилност jугословенскоj или, данас, све агресивниjоj босанскоj идеjи и идеологиjи, растачу и босанче српску етничку самосвиjест, да jе крчме, регионализуjу и далеко од jавности, шићарџиjски служећи дневноj политици, распродаjу, попут српског jезика и књижевности, српске историjе, духовности и традициjе, не презаjући ни од лицитирања и погађањима око српских стратишта, тих наших светишта!

Остаjе да се питамо: Гдjе jе српска историографиjа да опише цинизам с коjим jе у посљератноj историографиjи дошло до преиначавања историjе геноцида над Србима у другом свjетском рату при чему кривотворци историjе нису презали ни од наjгрубљег огрешења о истину, тражећи од Срба да заниjекаjу властито историjско искуство како би им се, тим лакше, историjа поновила? Као да смо ми Срби изгубили историjску свиjест, сjећање на своjе пориjекло и своjе страдалништво коjе остаде траjно забетонирано под фирмом жртава фашистичког терора.

Да наша потрага за истином и правдом о стратишту Гаравица не би била само jедна испрана риjеч, да пjесниик не би поново пjевао „видим истину затрпану у лажи“[2], неопходно jе да нас све прожме сазнање како „само истина спречава нове злочине“, на шта нас опомиње проф. др Владимир Лукић, предсjедник извршног одбора Удружења „Јасеновац-Нова Градина“. Тим приjе што су неоплакане гаревичке цивилне жртве остале неким чудним сплетом околности неувезане са осталим српским стратиштима из прошлог рата упркос препоруци са наjвишег мjеста да се мораjу да увежу велика српска стратишта.

Сакупљаjући своjу прошлост сабрасмо се овдjе на Гаравицама да се између осталог jош jедном подсjетимо како „вjековна воденица црно мливо меље“ и освjедочимо како су се приjе седамдесет година у Европи ослободиле варварске снаге, дивљи и наjпримитивниjи инстинкти па се кроз велики ратни вихор сручиле на голоруки српски живаљ. И данас можемо да тврдимо како никада ни jедна генерациjа ниjе пала ниже него она нацистичка и усташка, коjу jе породио европски дух, огрезао у паганске и сатанистичке култове коjима се клањао и Адолф Хитлер. Онаj исти аустроугарски каплар коjег jе христоиздаjичка Европа своjевремено здушно предлагала, да се зна и не заборави, управо за Нобелову награду! Толико о „ученоj“ Европи и њеноj Нобеловоj награди!

Таj и такав дух антихришћанске Европе и њене горде културе коjи jе произвео фабрике смрти коjе траjно и егземпларно свjедоче о њеноj интелектуалноj „премоћи“, а уистину, о моралноj посувраћености и наjгороj могућоj деградациjи какве ниjе било у историjи човjечанства – таj просвиjећени европски дух, човjекоубиствени и христоубиствени, произвео jе два свjетска рата и незнани броj локалних, само у jедноме виjеку, милионе и милионе мртвих, бескраjне рушевине и пропаст разума, кад су сви коњи апокалипсе под знамењем свастике и слова „У“ насрнули да истриjебе православне Србе .

Гаревице су „опомена и наук“ (Б. Цвjетићанин) како то у пракси изгледа религиозна толеранциjа на начин тзв. pax romana, она толеранциjа и вjерска трпељивост према jеретицима коjу су проповиjедали jош француски просвjетитељи, а у праксу проводиле jахачи западне jереси, фашисти и усташе. Посебно оне побратимљене муслиманске и хрватске усташе коjе су биле слаба копиjа њемачког националсоциjализма и италиjанског фашизма, а код коjих се религиозна нетолеранциjа већ на самом почетку рата распламсала у крволочну србомржњу, коjа jе по своjоj гнусоби згражавала и њемачке нацисте.

Не смиjемо заборавити да jе та и таква идолопоклоничка и безбожна Европа коjа jе била и остала паганска и неопаганска, измислила масовне погроме читавих народа, jер jе србомрство и антисрпски геноцидни план и програм уништења православних у 20. виjеку у Хрватскоj и Босни и Херцеговини производ аустроугарског осваjачког инжињеринга у његовом продору на исток. Начињен jе у сарадњи са сараjевским надбискупом Јосипом Штадлером, а разрађен од стране Штадлеровог насљедника католичког надбискупа Ивана Шарића, потом Бауера, Јеглића и Натлачена, чиjи jе синоним фабрика смрти Јасеновац коjа jе „радила“ током читавог рата пред носом антифашиста, у наjвећем постотку српских. Али шта вриjеди кад их jе водио србомрзац Тито.

Понављамо: као што jе антисемитизам производ Хитлеровог неопаганизма и мита о Ниjемцима као ариjевскоj раси и изабраном народу, када jе Њемачка кренула за варљивим мислима своjих филозофа, у првом реду Ничеом, у прогоне и погроме Јевреjа, Срба и Рома, што jе све чињено у име Христа по ко зна коjи пут га разапињући, тако су и Гаравице резултат осветничког похода гордих католика, у наjвећем постотку покатоличених Срба на те шизматике, како православне од моjих родних Хашана подно Грмеч планине, као посљедње тачке на краjу западног пута на исток, па све до Владивостока називаjу сjемеништарци из Завода светог Јеронима.

Дакле, од моjих Хашана до Владивостока простире се праволавни свиjет, само jе велико питање у коjоj jе мjери таj свиjет свjестан себе као таквог jер се растакање православне духовности незаустављиво наставља упоредо са недиђеним духовним васкрсом православне Русиjе у односу на Европу, ту „нероткињу пророка“ (Св. Владика Николаj).

Оно што дубоко боли данашње потомке недокланих Срба у потрази за истином умjесто нуђене историjске брбљариjе, нас коjи смо помало изгубили додир са сопственим народним страдалништвом, jесте што jе, како рече Св. Владика Николаj “и данас Србиjи све милиjа таква Европа од васкрслог Христа , чиjе крсно знамење носи на грбу своме и на барjаку своме кроз виjекове и виjекове“ . Скупо смо ми Срби платили науку европску коjу смо слиjепо, идолопоклонички слиjедили, прихватаjући туђинске шаблоне мишљења за коjима и данас идемо.

Па и то што у Бихаћу скоро да и нема Срба такође jе резултат охолости западне Европе и њеног покровитељства над онима коjи се горде да нису презрени Срби, посебно они православни мада говоре српским jезиком. У свом посљедњем походу на исток, коjи jе увиjек имао важну религиозну, прозелитску компоненту униjаћења и покатоличења, Европа ни овог пута ниjе презала од примjене старог инквизиторског правила коjи jе устоличио први велики инквизитор – jедну трећину покатоличити, jедну раселити, а jедну побити. Каткада се, у зависности од случаjа, таj проценат миjењао па се, као у случаjу православних Срба, примjењивала гола сjеча.

Браћо моjа, никада у историjи зло ниjе остало некажњено нити добро ненаграђено, риjечи су Светог владике Николаjа, оног коjи jе био ухапшен од стране гестаповаца да би скупа са блаженопочившим Патриjархом Гаврилом (Дожићем) завршио испред крематориjума и гасних комора Дахауа!

Зато, ако jе трпљење невоља важно средство за спасење у свиjету гдjе „соко не чуjе више соколара“ (Јетс), онда кад попу Јови Тинтору у дворишту Куле запалише браду , ископаше му баjонетом jедно око, а друго му оставише – да види гдjе ће му бити гроб, да ли то значи да и даље морамо толковати, ми, коjи имамо оба ока, гдjе jе гроб попа Јове? Јер га не видимо, на жалост, као да нам jе злослутна врана и очи и памет позобала, или jе све то нашаптавање самог Кнеза таме.

Зато, упамет се Срби: све дотле док му не будемо униjели име у поменик гаревичким жртвама, нема нам путоказа у живот! Тек кад имена наших предака коjи примише виjенац мученички изнесемо на свjетло дана из мрачног, анонимног гроба, и ми се можемо надати свjетлости Царства небескога. До тада, Господ канда jе престао да нас брани од свих безбожних неприjатеља његових, jер смо и сами почели да се каљамо неваљалством, те нам jе зато и поновио страдање краjишких Срба у дванаест општина, као „старе вjере ново оправдање“, што би рекао Свети авва Јустин Ћелиjски.

Спадам у оне коjи су, мислим, научили лекциjу из прошлог рата задату нашим дjедовима и очевима, коjу су моjи стари понављали као дио колективног памћења коjе опомиње и буди инстинкте, како се никад не би поновнио геноцид.

Једно знам: да „мала знања добиjаjу се учењем, велика знања добиjаjу се вjером и поштењем“, што би рекао Свети владика Николаj.

Велика знања моjих предака била су двиjе jедноставне мудрости коjе су ми прениjели а коjима дугуjем што сам данас овдjе са вама. Гласиле су: „Ко jе побjегао, таj jе преживио!“ – што jе значило, рекао би пjесник, да не смиjемо да чекамо `знаног крвника на утртоj стази`. Ону другу поуку дугуjем моjоj покоjноj баби Мики коjа jе понављала: „Боље да питаjу како ћемо до њега, него шта ћемо од њега!“

На жалост, послиjе сваке државне пропасти, па и ове посљедње, поучава нас наjвећи државотворац српски, Свети владика Николаj, „Срби су убиjани тjелесно без милости и без броjа. Само им jе Бог душу сачувао, jер су душом вазда остаjали вjерни Богу“.

„Заиста, кад човjек проучи у коликом су броjу Срби гинули, мучени или у ропство одвођени, заиста jе за свакога чудо Божиjе да jош у свиjету постоjи српски народ и да се jош чуjе српска риjеч.“

Зато ниjе ни чудо што jе у задњих педесет година 50% српске земље нестало, а нестало jе зато што су понаjвише криви jер су пригрлили jугословенство и комунизам, jер су Карађорђевом звиjездом са мачевима и орденом Светог Саве Немањића одликовани наjљући наши мучитељи и слуге римске теократиjе и бечке аутократиjе.

Ипак, упркос свему, српска душа jе спасена. Зашто, питамо се и Владичин одговор добиjамо у форми питања:

„Коjа jе корjенита особина српског народа у односу на друге – да оптужуjе себе. За разлику од Срба“, риjечи су Светог владике Николаjа, „властољубиви и охоли народи Европе, никад не признаjу своjу кривицу. За зло у свиjету они криве другога, никада себе! Та како би они могли учинити гриjех кад су они себе на престо божиjи дигли и себе прогласили непогрешивим боговима.“

Праштаjте браћо, мора бити наш пут!

На рушевинама двиjе jугословенске државе, на хрпама биjелих костиjу своjе поклане браће, Срби су се политички ћутали пуних 70 година гледаjући како „на рате нестаjе православље“.Будемо ли и даље неваљали и боготпадни, као што смо били седамдесет година, удариће Бог и по држави и по народу, па ће обоjе пропасти за увиjек, опомињу нас пророчке риjечи Светог владике!

Да ово не буде само патриотски вапаj, вапаj иза кога остаjе jош већа пустош, да не бисмо и даље пjевали – „Крикни правдо, ако те има“, како не бисмо вапили – „Брате Србине, не даj забораву Гаравице“, да нам се опет не би „поjаве птице и људи“ , то ми коjи исповиjедамо свету православну вjеру и у њоj живимо, а зарад опстанка нашег милог и Богу драгог српства морамо да упамтимо:

– Каквом мjером мjеримо своjе претке, тако ће нам бити одмjерено.

Зато, помози Боже свима па и Србима, да се покаjу, поправе и од гриjеха очисте, а жртве гаревичке и гробишта њихова коjа ваља прописно обиљежити, приброj у небеске праведнике и мученике за вjеру православну.

Господе Боже, коjи си нас и овим стратиштем љуто ранио – помилуj нас, спаси, благослови и упокоj вjеруjуће твоjе гаревичке жртве и прими их у окриље српских светаца да траjу до страшнога суда!

Оче Небески и Пресвета Богородице, даj нам мудрости и снаге да се користимо скупо плаћеним искуством да се не бисмо поново морали прати своjом крвљу и своjим сузама! Да отрпимо и опростимо, пуни хришћанске љубави , jер сви знамо да ако не опростимо, неће бити ни нама опроштено!

И не остави ни нас, Господе Боже наш, jер ако и згриjешисмо, од Тебе не одступисмо, већ хоћемо да сачувамо вjеру отаца, своj народ и своjу државу.

Молимо ти се да на светоj крви гаравичких мученика подигнемо капелу на бриjегу и да поименично попишемо имена и презимена своjих мртвих, да се поменик и првоизворник пострадалих отвори и упишу страдални jер све до сада они су без гроба, jер су безимени.

И да jедном знамо, и да се зна да jе овдjе мученички пострадао светосавски народ, да jе то пуна истина – jер истина jе оно што jе увиjек исто, без обзира на вриjеме и на обичаjе.

Да jе овдjе пострадао онаj исти народ над чиjим потомцима се и данас наставља да спроводи расистичка мржња у име западног бога и антицркве.

Амин.