Ратови

Тихомир Левајац - Прича која лута свиjетом

ПРИЧА КОЈА ЛУТА СВИЈЕТОМ
Свети оче[1], мада вам се jављам тек сада, jављам вам се за свагда. Јављам вам се са дна васионе, гдjе живим и оностраним и овостраним животом, тако да не знам гдjе сам.

Јављам вам се из луде куће, гдjе су ме за живота стрпали. Чак нисам ни знала да сам у лудници, jер jе све нормално било кућа jе и прозоре, додуше изопачене, имала. Када сам свиjет промиjенила, лудило се наставило у моjоj глави, у коjоj jе општи хаос. Ја jесам у лудници, али нисам луда. Чак ми jе на овом свиjету, гдjе сам тобоже жива, боље, него у вашем, тамо. Али су ме сjећања издала, тако да не знам ко сам, ни чиjа сам. Не знам да ли сам рођена као католкиња, тада када jе било враћање православаца вjери отаца. Када су несjедињени превођени на католичанство у коjем вjечно спасење могу наћи. Не знам да ли сам Хрватица у тиjелу Српкиње, или обрнуто, ни чиjе име носим, своjе или помазано.

Име jе лажа, а Бог jе истина.

Изаберите jезик:

ВИШЕГРАД - Стари Брод, 22.03.1942.

Током прољећа 1942. хрватско-муслиманске усташе су предузеле офанзиву у источној Босни, којом је требала учврстити власт тзв. НДХ на источној граници према Србији. Операција је почела у марту и кретала се према Дрини, испред себе потискујући десетине хиљада српских избјеглица сарајевско - романијског подручја. У Вишеграду су прелаз у Србију блокирали Италијани, па је дио народа кренуо низ ријеку Дрину према Старом Броду и Милошевићима, по тешком терену и изложен нападима хрватских усташа Црне легије Јуре Францетића и муслиманске милиције.

У таквим околностима су људе нагомилане на обали, нападали, убијали их, мучили, силовали жене и бацали у воду. Најмасовније убијање је извршено 22. марта 1942. године, али су убијања трајала и до почетка маја 1942. Дио људи се намјерно или ненамјерно, бјежећи утопио у ријеци Дрини. Усташе су у овом покољу убиле око 6.000 ненаоружаних Срба, искључиво цивила.

Бијели Поток - Бањалука, 09.04.1942.

На православни Васкрс, 9. априла 1942. године, хрватске, са домаћим усташама, око 11 часова ушле су у православно село Бијели Поток код Бањалуке и направили масакр. Највише је убијено Милинковића и Адамовића, а страдали су и Богојевићи, Костићи, Вујасиновићи, Ћурлићи и Брбојевићи. Тог дана у Бијелом Потоку, што стрељањем, што клањем, уморено је 54 Срба.

Миленко Милинковић, свједок:
''Рођен сам 21. јула 1934. године у Бијелом Потоку. Моји родитељи су имали десеторо дјеце, пет синова и пет кћери. Са комшијама Хрватима из Дебељака живјели смо у миру и слози. Међутим, кад је пала Краљевина Југославија 1941. године, наступило је тешко вријеме за нас Србе. Усташе су преузели власт и одмах подигли вјешала по бањалучким предграђима, те почели вјешати виђеније и богатије сељаке. Усташе су рушили и пљачкали православне богомоље, које су они звали ''врагомоље''. Међутим, на Васкрс 1942. године, не сјећам се тачно који је датум био, али знам да су били у исти дан католички и православни Васкрс, усташе су направили акцију између Врбаса и Врбање.

ЂУРЂЕВДАН - Сарајево, 06.05.1942.

Било је то хладно сарајевско јутро, шестог маја 1942. године. Хрватске и муслиманске усташе НДХ, наредили су да се Србима у Сарајеву припреми “ђурђевдански уранак”. У четири сата ујутру у град су се сливале колоне заробљеника из Јајце-касарне – са брда изнад Бембаше. Придружили су им се сапатници из логора Беледије, Ћемалуше те Централног и Градског затвора као и касарне Војводе Степе. Колоне су се сусреле на Обали Кулина бана гдје су дочекали воз смрти. Наиме, трамвајска пруга у Сарајеву имала је ширину ускотрачне жељезнице, па је воз из Брода, ушао у град. На Обали Кулина бана појавила се дуга композиција теретних вагона која се простирала баш колико и колона затвореника – од Вјећнице па све до Електроцентрале.

У колони је било око три хиљаде, махом младих људи. Међу њима је било и домаћина који су утамничени заједно са својим синовима а било је и муслимана који су се заузимали за Србе или су се изјашњавали као Срби. Усташе су узвикивали: “Ђе сте Срби? Бесплатно вас водимо на теферич у Јасеновац!”.

ПРИЈЕДОР - Поткозарје - Велико Паланчиште, 22.11.1942.

Хрватске усташе, под командом извјесног поручника Батинића, на четри локације Великог Паланчишта код Приједора су извршили стравичан злочин.

Два, до три дана су скупљали народ, претежно жене и дјецу, да би њих 367, у ноћи 22/23 октобра 1992. године, усмртили, без испаљеног метка, на најсвирепији начин.
Побијени су кољем, сјекирама и маљевима.

Посебна група хрватских усташа била је задужена да лупа у канте и металну бурад да се не чује јаук несретника.

Pages